Iz večeri u veče, majka čita:
„Kodeks samurajskih veština“:
svako novo jutro je belina tela
koju otkrije
rastvoreni crni kimono –
vrh sečiva treba zabosti
što dublje.
Sa danima se nositi
kao sa bliskom kožom uvek spremnom
na sepuku.
Kraj uzglavlja, umesto Biblije
držati Mišimu čije korice
sliče kutiji od lipovih daščica.
Iz njih i najtužniju istinu
birati pažljivo prstima, kao da je
trešnjin cvet
kome se ritualno, dva mala demona –
demon sećanja i demon zaborava –
klanjaju u isto vreme.
Iz večeri u veče, majka izučava
samurajske tajne: pred spavanje
mesta u knjizi obeležava iglom
skliznulom niz probuđeni vulkan
raspletene punđe.
Samo ona zna: postoji
još jedan, nepisani zakon koji kaže
da su godine zavesa od papirnih ptica
kroz koju se treba provući
očuvavši tišinu,
a pogrešnim rečima i suvišnim dahom
ne zaljuljati nijednu.
Podneti samo
blagi šum malih krila
za leđima.
Ana Ristović (1972)
Zabava za dokone kćeri, Rad, Beograd, 1999.
